Shakespeare kao ekokritičar, ekoaktivista i naš savremenik
„Oluja” traži od nas da ispitamo delikatnu ravnotežu u našim ličnim
odnosima, kao i sa krhkim ekosistemima oko nas. Kakvu štetu nanosimo
jedni drugima – i svetu prirode?
Glavna prethodnica savremenih klimatskih promena je prelazak sa upotrebe drva na upotrebu uglja, kao sirovine i goriva. Po tumačenju istoričara razvoja gradova, Luisa Mamforda, to se odnosi na prvi talas industrijske revolucije koji se pokrenuo u ranom Srednjem veku, odnosno u Šekspirovo vreme. To je podstaklo konkurentski ekonomski razvoj i proizvelo vidljive efekte bez presedana, kao što su urbano zagađenje vazduha i degradiranje poljoprivrednog zemljišta.
Šekspir, koji je živeo u to vreme, je govorio o senzibilitetu životne sredine u svakoj eri, a posebno u postromantičarskom periodu, zbog svoje izuzetne pažnje prema prirodnom svetu i ljudskim interakcijama sa njim. Refleksiju toga kao neku vrstu ekokritike možemo čitati i danas kroz njegova dela.
Kako Šekspir može da govori o našoj trenutnoj klimatskoj opasnosti? Šekspirovo ekokritičko pisanje otkriva kako današnji uslovi životne sredine potiču iz rane moderne Engleske i predstavljeno je kroz drame i pesme. To je takodje i Šekspirova kritika ekološki destruktivnih oblika potrošačke kulture. Oni su zasnovani na novonastaloj kapitalističkoj fantaziji o neograničenom korišćenju zemlje, vode i porobljenih ljudskih resursa kako bi se održao sve veći ekonomski rast i profit. Vodeći pokazatelj ovih trendova bilo je krčenje šuma u engleskim šumama i prekomorska eksploatacija šuma Novog sveta, izmedju ostalog predstavljena u Oluji, ( The Tempest).
Eko-teatralni Šekspir može da pokrene ljude na razmišljanje i da dotakne njihovu svest o životnoj sredini, u današnjem trenutku.
„Svet je van sebe. Politički nemiri i nesređena klima stvaraju teška vremena. I ljudi su van sebe. Suparništvo među braćom i sestrama i porodični razdori izazivaju bol u srcu i nelagodnost duša. Na ostrvu punom čudnih zvukova i čudesnih prizora, majka i ćerka se bore da prežive. Onda jednog dana, njihovi davno izgubljeni neprijatelji isplovljavaju na vidiku na horizontu. Okruženi besnim morem, ponovo ujedinjeni neprijatelji su primorani da se suoče sa svojom prošlošću i samim sobom. Bura traži od nas da ispitamo delikatnu ravnotežu u našim ličnim odnosima, kao i sa krhkim ekosistemima oko nas. Kakvu štetu nanosimo jedni drugima – i svetu prirode? Na kraju, mlada ljubav donosi nadu u bolji život: možda su izlečiti sebe i popraviti planetu jedno te isto“. Deo iz programa predstave Oluja čijih dva sata i 45 minuta trajanja ne osetite. Imala sam sreće da pogledam ovu predstavu u Royal Shakespeare Company u njenoj šestoj adaptaciji od postojanja pozorišta u današnjem formatu u Stratfordu upon Avon, rodnom gradu Williama Shakespeara.
Posle prve scene u predstavi „Oluja“, koja se odvija na brodu, na moru tokom oluje, ostatak priče smešten je na udaljenom ostrvu gde Prospero, složen i kontradiktoran lik, živi sa ćerkom Mirandom i dvojicom slugu: Kalibanom, figura divljeg čudovišta, i Ariel, prozračni duh. Ovo umetničko delo Šekspir je predstavio Londonskoj publici 1611. godine. Nije čudo što je Šekspir bio inspirisan olujom kada je četiri godine pre toga taj deo Engleske zahvatilo katastrofalno nevreme sa orkanskim vetrom, padavinama i poplavama u kojima je stradao veliki broj ljudi i životinja. Veoma slično nevremenu o kome smo čitali u vestima iz 2022 godine u kojima se opisuje oluja Franklin koja je pogodila i UK.
U utorak, 20. januara 1607. godine, obalna područja Bristolskog kanala bila su poplavljena naglim porastom nivoa mora. Tradicionalno se smatralo da su ovu poplavu izazvale oluje, ali neki teoretičari tvrde da je poplava možda bila uzrokovana seizmičkom aktivnošću u Bristolskom kanalu, što je dovelo do formiranja cunamija. Voda je pokrivala površinu od 24 milje u dužinu i četiri u širinu samo u okrugu Monmouthshire. Ukupno je pogođeno 26 parohija, uključujući Goldklif, Kaldikot, Rogit i Krajstčerč.
Autor ovog traktata je procenio da je poplava prouzrokovala smrt oko 2.000 ljudi i štetu u vrednosti od 100.000 funti. Ovaj traktat je napisao sveštenik Vilijam Velbi i ušao je u Stationer’s Hall 12. februara 1607. Velbijev ton propovedi često nadmašuje njegov opis poplave, ali ovaj traktat i dalje ostaje važan savremeni prikaz događaja. Izvor: https://issuu.com/lion7/docs/monmouthshire
Svakodnevno slušamo u vestima o katastrofama koje se dešavaju i koje pogoršaju klimatske promene, o nestajanju polarnih ledenih ploča i zatrovanim rekama, jezerima i hrani. Svaka godina donosi nove rekordne nivoe CO2 u atmosferi i globalne rekorde potrošnje fosilnih goriva za grejanje. Znamo da moramo napustiti ekonomiju zasnovanu na ugljeniku, skoro zavisnički konzumerizam i industrijsku poljoprivredu da bismo zaštitili sledeće generacije ljudi i životinja.
Ali da bi motivisali stvarnu promenu, veoma je važno da pratimo i poruke angažovane umetnosti koja će povezati publiku sa dešavanjima, kroz aktivizam. Šekspirove priče i likovi pružaju ovu mogućnost. Eko-teatralni Šekspir može da pokrene ljude na razmišljanje i da dotakne njihovu svest o životnoj sredini, u današnjem trenutku.
Pored rediteljke Elizabeth Freestone za ekološki aspekt predstave Oluja zadužen je i Tom Pajper, dizajner predstave.
Cilj u dizajniranju predstave je bio da pored svega bude i ekološki prihvatljiva produkcijski i zbog toga su se tokom rada suočavali se izazovima da ispune standarde tzv. Zelene knjige održivog pozorišta – seta uputstava kako da pozorište bude zelenije, a prvi savet u Zelenoj knjizi je da ne osmišljavaju nešto novo, već da koriste stvari koje već imaju, ako im je potreban rekvizit, kostim ili čak kompletna pozornica.
U skladu sa tom preporukom, nabavljali su i rekvizite za predstavu Oluja, skupljajući odbačenu burad i kontejnere iz prošlih predstava. Počeli su od obilaska skladišta Royal Shakespeare Company (RSC) identifikujući sačuvane predmete iz drugih predstava, a koje su mogli prenameniti. Obzirom da se radnja predstave Oluja dešava se na ostrvu, znači prostoru okruženom morem, organizovano je sakupljanje stvari koje su bile ostavljene na plaži jer im je to izgledalo kao dobar način da se nabavi dovoljno rekvizita. Takodje, ono što nisu uspeli naći, kupili su u secondhand prodavnicama. Korišćenjem pronađenih predmeta kao rekvizita uspevali su da naprave neke zaista autentične predmete, bez povećanog carbonskog otiska ili korišćenja novih materijala za pravljenje ili prilagođavanje. To znači da su smislili neke zaista kreativne i održive načine nabavke rekvizita, koji će se prenositi i u naredne predstave. U predstavi se koriste kanistri i plastične boce, pvc vreće, vodovodne cevi..
Predstava „Oluja” je i tematski i produkcijski značajna reakcija na aktuelne klimatske promene ali i ostale izazove, iako je prošlo više od 400 godina od njenog prvog izvođenja.
Takođe radili su sa lokalnim grupama za sakupljanje smeća. Grupa Rubbish Friends (Prijatelji smeća) pronašla je neke zanimljive stvari na ulicama Stratforda. Prijatelji smeća, https://rubbishfriends.org.uk/ se redovno sastaju radi sakupljanja otpada u stambenim oblastima Stratforda, pružaju opremu i savete drugim grupama i preduzećima kako da organizuju sopstvene sakupljače smeća i podržavaju svakoga ko želi da smanji otpad i poboljša životnu sredinu. Sakupljanje otpada je jeftina, skromna, „zarazna“ društvena aktivnost za sve uzraste i sposobnosti. Podsticanje ove vrste aktivizma je veoma afirmativno, bazira se na volontiranju. A obzirom na smanjene budžete gradova što se najviše odrzilo na komunalne usluge, delotvorno je u održavanju otpada pod kontrolom. To podstiče razgovore o lokalnom području, o reciklaži i o životnoj sredini. Great British Beach Clean (https://www.mcsuk.org/what-you-can-do/join-a-beach-clean/great-british-beach-clean/) analizira vrstu pronađenog smeća, a zatim ga standardizuje na to koliko se stvari nađe na 100 metara plaže. U 2018. godini u Engleskoj je bilo 215 malih komada plastike ili polistirena i 46 cigareta na svakih 100 metara plaže. Smeće takođe košta lokalne vlasti 699 miliona funti ili 30 funti po domaćinstvu svake godine. Ova saradnja Prijatelja smeća sa RSC je veoma podsticajna za obe strane jer RSC koristi svoje platforme da istakne problem prisutnog otpada u okruženju i izazove publiku da razmišlja o nusproizvodima masovne potrošnje i lošoj navici da se koristi plastika za jednokratnu upotrebu.
Pored toga, tu su vešti zanatski radnici RSC-a sposobni da predmete prenamene u novi dizajn. Drveni podovi iz neke od prethodnih predstava su obloženi vegetacijom, kako bi se stvorio osećaj napuštenog pozorišta, punog starih stvari i krpa. A to publici opet deluje kao da vidi ostatke broda nakon brodoloma. Pozorište omogućava da se stvori svet maštovite priče od elemenata koje dizajner unosi u prostor.
Nekoliko metafora može istovremeno da živi zajedno, u jednoj slici – uništeno pozorište, ekološka katastrofa i brodolom. Najveći izazov je u pozorišni kostim, gde po Zelenoj knjizi održivosti žele da odeća ima život pre i posle predstave. Sjajno je kada kostimografi naprave da stvari izgledaju staro i pokvareno. Kostimi se mogu nabaviti u prodavnici ili u dobrotvornim radnjama, osim kada želite nove stvari – kada želite kostime za likove koji su veoma bogati. Plemići, na primer u ovoj adaptaciji Oluje, su mega bogataši koji zagađuju svet. Oni krstare Mediteranom na svojim luksuznim jahtama, žaleći se na smeće na njihovim privatnim plažama. Šekspirov tekst posebno govori, kroz reči Gonzala, koliko je njihova odeća lepa u „svojoj svežini i sjaju“ novostvorenih i kostimograf mora da realizuje tu ideju. Tu su i potrebe za rezervnim kostimima u predstavi. Ako neko ima pantalone koje se pokvase ili pokvare, treba imati duplo da bi bile suve za drugu predstavu ili matine. Dakle, liku može trebati tri ili čak četiri para pantalona da bi obavio predstavu. To otežava nabavku već korišćenih pantalona jer su potrebna četiri ista para. U svakom slučaju, nastoje da izbegnu brzu modu i nabavljaju od etičkih kompanija.
Da bi napravili održivu predstavu Oluja (The Tempest) bilo je neophodno da izbegnu kupovinu novih stvari, da zadrže ugljenični otisak na niskom nivou minimiziranjem isporuka, i prilagoditi za ponovno korišćenje rekvizita što je više moguće.
Predstava Oluja, po delu Williama Shakespeare završila je svoj repertoarski život 4. marta 2023 ali je i tematski i produkcijski definitivno značajna poruka i reakcija na aktuelne klimatske promene ali i ostale izazove kroz koje svi zajedno prolazimo, iako je prošlo više od 400 godina od njenog prvog izvodjenja.
Najnovije
Aktuelnosti
Aktuelnosti
Aktuelnosti
Aktuelnosti
